<body>
Why so serious?




02.01.2014.

Novogodisnji...

Nova godina kao razlog sa slavlje je sranje. Razlog da se napijes kao guzica, da zavrsis polu izbljuvan i ispolivan ispod stola i da kazes kako ti je bilo lepo. A to na kraju krajeva mozes i svakog drugog dana. Da se lepo obuces, da se skines polu-gola, jer je Nova godina jelte. Sto takodje mozes da uradis bilo kog dana u nedelji, bilo kog meseca, bez obzira na godinu. Da poljubis nekog nepoznatog u ponoc, ili ako si pijanija/kurvastija i da mu das picke, jer alo Nova godina je. Tada je sve to opravdano. Ja u fenomenu Nove godine vidim jednu potpuno drugu car. Prvo sto je to napokon prilika da sa porodicom i dragim ljudima provedes vreme, da gledas praznicne filmove koji te uvek nekako sete na detinjstvo i onaj period kad si kapirao da ti Deda Mraz zapravo donosi one kul igracke i slatkise, da jedes rusku salatu dok ti se ne smuci pa moras na ispiranje od ruske, da pijes kuvano vino i citas knjige. Ceo taj praznicni period ume da bude jako lep, i uvek mi je drag. Druga stvar je ono simbolisanje "novih pocetaka". Ljudi, pogotovo zene, redovno okrecu nove listove ponedeljkom, prvog u mesecu, na svoj rodjendan... i prvog januara svake godine. Sama pomisao da pocinje nova godina, uliva ti nadu da sve ono sto te je nerviralo u prosloj, sad moze da se promeni. Krenuces na dijetu, zdravije ces se hraniti, vise ces putovati, citati, ucices na vreme, bices vredniji... sve te sitnice koje ti fale u zivotu, pozeleces bas sad. Zelis ih ti uvek, iz dana u dan, ali sad ih sumiras i imas razlog da ih pozelis. Donece Deda mraz :) Uvek sastavim listu zelja, koja me nekako bas ucini optimisticnom i spremnom za promene... sve dok ne prodje par dana i zaboravim na sve to.

27.07.2013.

Zivi danas!

Cini se kao da 90% dnevnih radnji obavljamo pasivno, kao da se iz vecine iskljucimo i cinimo ih mahinalno. Navijam alarm u 8 ujutru, kao i uvek, ustajem, perem zube, oblacim se, izlecem iz kuce jer kasnim, jurim za autobusom, otkucavam bus plus jer je prokleta kontrola u svakom autobusu i tako u nedogled. Svaki dan isto, radim previse stvari ne razmisljajuci o njima. Zelim da razmisljam o stvarima, zelim da ih osecam. Da i najmanju sitnicu radim srcem i da stalno radim ono sto volim, bez obzira da li je to dobro ili ne. Da ustanem ujutru u 10 do 8, kako bih imala vremena da odslusam omiljene pesme i da mi dan lepo pocne, da ustanem i igram i pevam na sav glas dok perem zube i oblacim se, da se obucem onako kako se osecam i da sebi budem lepa, a ne da izvucem prvo sto nadjem u ormanu. Da ne idem vise liftom jer je krajnje vreme da smrsam. Da okrenem decka i da mu kazem da ga volim, jer to i mislim. To osecam. Da kupim novine, dam prosjaku na ulici kusur od istih, i nasmejem se jer se osecam kao da sam pomogla. Da, kad vec kasnim na fakultet, prosetam deo puta, jer to zelim. Fakultet stoji na mestu, lepi dani ne. Zelim da promenim rutinu svakog dana, da radim ono sto u tom trenutku osetim da zelim, zelim da zivim na nacin koji ce mi svakodnevno stavljati osmeh na lice.

29.07.2012.

Talking to myself.

-Sta ti je? -Nista, svega mi je preko glave. I takozvanih ljubavi, i laznih prijatelja, a najvise mi je muka same sebe. -Zasto, sta ti fali? -Ne fali mi nista a istovremeno mi fali sve. Uvek sam mislila da sam samoj sebi dovoljna (ili sam se makar trudila to da mislim), a u poslednje vreme sam se tako udaljila od same sebe. Ne razumem se vise, sta zelim, sta mi treba, a sta ne. -Pa kako mislis da ce drugi da te razumeju ako ti ne razumes samu sebe? -Znam, znam, kako ocekujem da me neko voli ako ne volim samu sebe. Kako da me razumeju ako ne razumem samu sebe. Kako da ovo, kako da ono. Eto, ne znam ni ko sam ni sta sam. -Pa promeni se. -Kako? -Lepo, pocni danas! Odmah sad. Cim ti i ja zavrsimo uvrnuti monolog unutar nase glave, pocni! -Ali kako? -Uzmi papir i olovku, i napisi stvari koje te cine srecnom. Na primer, Frank Ocean. Znas koliko volis njegovu muziku i koliko ti prija. Sunce, jutra, nasmejana lica... samo nastavi spisak. Nakon toga, razmisli o svim stvarima koje ne volis. Sve ono sto te plasi, sto ti se ne svidja, od cega bezis. I kad kompletiras spisak, sve te negativne stavke pretoci u pozitivne. -Lako je tebi da kazes, ajde uradi to! -Katarina, u istom smo sranju, znas? Sve sto se desava tebi, desava se i meni. Ipak smo mi jedno. I sve dok si ti neodlucna, ne mozemo ni ti ni ja biti srecne. -Znam, znam, ali tesko je. -Svaka promena u zivotu je teska. Ali i sama znas koliko vec zelis da se promenis, i koliko si vec nezadovoljna trenutnom situacijom. Ne odlazi to vise, nasmej se za pocetak. Zavoli sebe, takvu kakva si. Istakni ono zbog cega te drugi vole. I dalje se smej. Ne razmisljaj lose ni o cemu i ni o kome. Budi pozitivna i sve ce se srediti. -Da, lako je tebi to da kazes kad si ti samo dusa. Tebe niko ne vidi, svi vide mene. Lako je tebi da budes u mom telu, i da mi solis pamet. -Ti bez mene ne bi postojala, kao ni ja bez tebe. I sve dok se ne slozimo, ne mozes biti istinski srecna. Poslusaj me jednom u zivotu, let it be. Samo promeni izraz lica, umesto te namrstene face nabaci osmeh. Za pocetak. -Dobro ajde, nista me ne kosta da pokusam. I sta dalje?

30.06.2012.

Summer on my mind

Subota ujutru (makar je meni 11 sati jutro). Sedim na terasi, pijem kafu i donosim odluku da cu da se promenim. Po milioniti put. Ali, nadam se, ovaj put uspesno. Danas mi je Usher jutro, i moram da se pohvalim, slusam njegove srceparajuce pesmice (poput "You got it bad") i ne razmisljam ni o cemu sto opterecuje. Razmisljam o tome kako napokon zelim da uzvratim ljudima istom merom. Nista zlonamerno ili bezobrazno, jednostavno da pocnem da se ophodim prema ljudima onako kako se oni ophode prema meni. Sve po zasluzi, rekoh milion puta. Zasto se ja i dalje vise trudim oko nekih prijateljstava koja nisu kao ranije? Zasto vise ulazem u prijateljstva od druge strane? Zasto i dalje razmisljam o njemu, kad znam da je opet daleko i ko zna kada ce se vratiti? A i kad se vrati, bice tu samo onoliko da ja ponovo poludim za njim i da shvatim da zelim da ostane zauvek. I'm too young for that shit. Moram da pocnem da mislim malo i na sebe. Svima oko sebe sam pruzila podrsku, a ja je dobila retko od koga. Takodje, moram poceti da verujem u sebe. JA TO MOGU. I zelim da isplaniram ovo leto tako da 1.-og oktobra kazem sebi "jebote, ovo je bilo najbolje leto ikad!!!" Da ga provedem sa ljudima koje volim i koji me vole, da pevam, i da se smejem. Zelim puno da se smejem, da svakodnevno budem nasmejana. Da budem zadovoljna sobom. Da smrsam NAPOKON. Da se zaljubim. Ali u nekoga ko je DOSTUPAN, normalan i zabavan. Nekoga ko nije on. I evo, krecem od danas. Danas je dan za mene. Radicu sve sto zelim i necu dozvoliti nikome da mi pokvari moj savrsen dan. I savrsen zivot. Dobro jutro.

29.02.2012.

Prica o njoj.

Stavila je slusalice u usi i izasla na ulicu. Napokon sunce! Nema ideju kuda ide, nije ni bitno. Sunce je prilika da stavi naocare i da niko ne vidi tugu u njenim ocima. Voli te setnje rano ujutru kada nema ljudi. Kada jasno cuje svoje misli koje joj se vrzmaju u glavi i stvaraju konfuziju. I dalje je dete, ali se oseca kao da je, u poslednja dva meseca, odrasla 10 godina. Pored nje je prosla starija zena sa kucetom. Nasmejala joj se, pozdravila je i pitala kako je. Pomazila je kuce, popricala sa zenom par minuta, rekla da zuri i otisla. Nema pojma ko je ta zena, ali nije ni bitno. Vise joj nista nije bitno. Pocela je da zaboravlja stvari, zanemaruje bitne ljude. Kao da je oguglala na sve sto se desava oko nje. Na sve ljude koji su oko nje. Sem njega.

I dalje seta. I dalje razmislja o tome sto se nije javio. Postoji milion razloga, ali samo jedan je pravi. U njenoj glavi, pravi razlog je taj jer njemu nije stalo. Jer ima mnogo bitnije obaveze od nje. Ili jos gore, jer se nije ni setio nje i onoga sto joj je rekao. Juce je pogledala u telefon jedno milion puta sve dok nije zaspala razmisljajuci zasto ne zove. Jutros je pogledala u telefon sa nadom da je na ekranu nova poruka ili propusten poziv. Nista. Inace ne pusi, ali je upravo zapalila cigaru. Zasto, ne znam. Mozda zato sto to radi njen tata kada je jako nervozan. Mozda je i poludela. A mozda to radi njemu u inat jer zna da on ne voli cigare.

Pojacala je muziku najglasnije da vise ne bi cula svoje misli. Previse su pateticne. Ali pateticno je u redu, jer se tako i oseca. Smeje se sama sebi. Nikada nije bila takva. Mislila je da nikada nece ni biti. Klasicna glupacica koja dozvoljava muskarcu da joj diktira raspolozenje. Da joj utice na zivot. Namerno nije ponela telefon sa sobom, da se ne bi dodatno nervirala.  Sta ako je zove u medjuvremenu?

Sa tom mislju u glavi okrenula se i krenula kuci. Dosta je setala, dosta je razmisljala. Bolje da ode kuci i pokusa da uci. Odnosno da drzi knjigu i gleda kroz nju, i dalje razmisljajuci sto ne zove. U povratku ponovo je srela zenu sa kucetom. Zena ju je pogledala i okrenula glavu, kao da je vidi prvi put u zivotu.

Usla je u zgradu i pogledala se u ogledalo. Nije se prepoznala. Videla je namrgodjenu osobu, kojoj se u ocima vidi da ne moze da se nosi sa onim sto joj se desava. To vise nije ista devojka, nasmejana i puna zivota.

Cim je otkljucala vrata stana, zgrabila je mobilni. Nema novih poruka, nema propustenih poziva.

23.02.2012.

Ona i on.

O cemu bi ona drugom pisala nego o njemu. On ju je izludeo. Ona je poludela za njim.

Kada ga je prvi put videla, nije joj se svideo. Bio je polu go, ali ne bas lep. Jedino je prosek vadilo to sto je bio istetoviran.

Kad ju je prvi put video, verujem da je nije ni primetio.

 

Kada ga je napokon upoznala, ipak je shvatila da joj se svidja. I koliko je savrsen. I cula je da ima devojku dugo duuugo.

Kada ju je napokon upoznao, nije progovorio sa njom ni tri recenice.

 

Kada je pocela da radi sa njim, iz dana u dan je bila sve vise odusevljena. Kada bi se vratio kuci, jedva je cekala da opet dodje u Beograd.

Kada je poceo da radi sa njom, odjednom ju je zavoleo. Poceli su da se druze. Ne znam o cemu je razmisljao kada je odlazio kuci, i verovatno nikada necu ni znati. Ali znam da je njoj falio.

 

Kada je otisla kod njega na par dana, sve se promenilo. Sve se desilo. Nasla je svoj raj na zemlji i nasla je njega. Nije ni znala kako se sve to desilo, sta se njemu desilo, samo je znala da je savrseno. Sve joj je bilo savrseno. I nije htela da ide kuci. Zaljubila se.

Kada je dosla kod njega na par dana, sve se promenilo. On se promenio. Izgleda da je shvatio da mu se bas ona svidja (iako njoj to ni dan danas nije jasno). Ocarao ju je (kao da je to bilo tesko). Nije hteo da ona ode kuci. I on se (izgleda) zaljubio.

 

Ona je sad u svom gradu. Jedva ceka da ga cuje, jedva ceka da ga vidi.

On je sad u svom gradu. Jedva ceka da je vidi. Tako je barem rekao, i ona mu veruje.

 

 

17.02.2012.

Valentin.

Ne verujem u Dan Zaljubljenih. Jednostavno, taj dan za mene predstavlja apsolutnu glupost.

Evo, ja sam zaljubljena svaki dan. I meni je onda svakodnevno Dan zaljubljenih. Iako on nije pored mene, iako on nije u istom gradu kao i ja, iako on nije u istoj drzavi kao i ja. Ja sam i dalje zaljubljena. I 14. februara i svaki sledeci dan.

I znate sta mi on poklanja za te moje dane zaljubljenih? Poklanja mi osmeh na licu kada se probudim, jer je prvo na sta pomislim upravo on. Poklanja mi nadu da cu ga videti uskoro. Poklanja mi snagu svakim trenutkom, jer sto mi vise nedostaje, to sam jaca. Poklanja mi neopisivu srecu samo jednom porukom.

I onda dodje taj 14. februar, a dodje i on. I pokloni mi sebe na taj dan. Na dan koji ne podrzavam, koji ne shvatam. I onda shvatim da mi nista drugo sem njegovog prisustva i ne treba. I uprkos neodobravanju tog Dana, postadoh najsrecnija na svetu. 

Vise nije tu. Ali eto, meni je i danas Dan zaljubljenih. I danas sam se probudila sa njim u mislima. I zaspacu sa njim u mislima. I danas sam nasmejana jer sam jedan dan blize trenutku kada cu ga ponovo videti.

 

I poklonio mi je sposobnost pisanja ovakvih tekstova, ciji pobornik niiiiiikada nisam bila.

18.11.2011.

I na kraju ostajes sam...

Spucao me PMS. Ali spucalo me i neko nepoverenje u ljude.


Znas ono, svi mi imamo par pravih prijatelja koji su uvek uz nas, i u najlepsim, najgorim, najsmesnijim, najtezim trenucima. To priznajem. Ali zaboravila sam da je svaki drugar zauzeo svoju stranu. Jedan ce te podrzati kad ti je tesko. Drugi ce sa tobom praviti razne ludorije i gluposti. Treci ce ti pomoci uvek i svuda. I tako redom. Kao da su se svi dogovorili da zauzmu odredjene pozicije, da nikada ne osetis da ti fali prijateljska rec, osmeh...

A onda se desi to da prijatelj, od koga si ocekivao nesto, posustane. I onda se osecas izdano. A uopste ne razmisljas o tome da li je sa tim prijateljem sve okej. I onda trazis isto to sto ti je taj prijatelj uvek davao, kod nekog od preostalih. Ali vidis da to nije to. I onda se osecas kao da su te i oni izdali. I kao da te niko ne razume i podrzava. I onda se osetis sam na svetu bez razloga.

I eto, tako se sad osecam. Cak mi i majka rodjena odmaze pljuvajuci fakultet koji zelim da upisem, moje ocene i pevanje u bendu koje "ne vodi nicemu".

27.09.2011.

Konfuzija.

Konfuzija neka u glavi. Problem je kad ne znas sta zelis od zivota (i u zivotu uopste).
Jeste, imam 17 godina i ceo zivot je predamnom, ali... sve je dosadno. I taman kada me nesto zainteresuje na momenat, vec sledeci je dosadno i nebitno.

Zelim svasta. I zelim sve. Da se ponovo vratim u onaj period kada sam se igrala u parkicu preko puta zgrade u pesku sa starijim decacima. Jer tada smo se samo igrali. Sada igra sa starijim decacima podrazumeva neke druge stvari. U onaj period kada sam lupala gluposti i niko nije obracao paznju na mene. Sada, ako lupim glupost/kazem ruznu rec/uvredim nekoga, niko nece reci ''pusti je, mala je''. U onaj period kada sam se kezila ljudima iz autobusa i kada sam se plezila i kreveljila prolaznicima. I sve je to bilo slatko. Zelim da sam dete.


Zelim da me, iako se ponasam detinjasto, ipak shvataju ozbiljno. Iako sam mladja od nekoga 5/6/10 godina, da me ne podcenjuju. Zelim da naucim da prihvatam da me neko voli. I da naucim da uzvratim ljubav. Tacnije, da naucim da pokazujem ljubav. Zelim da neko shvati da, iako nikada ne iskazujem emocije, da ih imam. Isto koliko i svi drugi, samo ih vesto krijem. Zelim da neko primeti kada sam tuzna, i da me pita sta mi je. I da me saslusa.


Zelim da prestanem da pisem ove gluposti, i skuvam kafu.

14.09.2011.

Back to school!

Ne mogu sedeti u ovoj skoli vise, jebes mi sve. Stolice mi zuljaju dupe, profesori mi zuljaju mozak.
Pritom, sad sam nasla da se zaljubim! Pored CEEELOG prokletog letnjeg raspusta, na kojem nisam uradila ni jednu pametnu stvar, ja se sad zaljubih! Kada je pocela skola, i kada bi trebalo da razmisljam o fakultetima, opcijama za buducnost bla bla truc truc.

I jos ovaj septembar izigrava letnji raspust. Toplije je nego celog raspusta. A ja moram da camim u skoli. Ustani, jedi, idi u skolu, umri od vrucine, vrati se, spavaj. Plus, on me jos nije poljubio. Znam da je decko stidljiv, ali izgubila sam volju za njim. Covece, uspe da me natera da se zaljubim (sto je, jelte, neverovatno tesko) i ne potrudi se da me zadrzi pored sebe. A ja lako izgubim interesovanje. Sta cu, takva sam.

Elem, bezala sam od njega, i od vezivanja uopsteno, od marta meseca. Iako je fascinantno duhovit, prelep, PAMETAN, ne vredi. Bezala sam, jer sam znala da cu se zaljubiti. I eto, sad me je to stiglo. Sad, kada bi trebalo da otvorim knjigu, zasucem rukave i krenem u nove ratne pohode. Po poslednji put kao skolarac (srednjoskolarac, doduse).

Poslovna ekonomija, osnovi ekonomije, xafsing... predmet za predmetom, sve dosadnije od dosadnijeg, napornije od napornijeg. Ali, kazem, samo me tesi to sto je ovo poslednja godina u skolskim kupama.

Dobrodosla nazad u skolu! :)


Stariji postovi





PROFILE

Photobucket





CREDITS

Posjete : 2656
Preradila : AgainstMe